Od ponosa Jugoslavije do sramote BiH

SARAJEVO, Hladnoća, vlaga i slaba ishrana nisu najveći problem radnika “Vitezita” koji već četiri dana danonoćno štrajkuju u parku ispred zgrade Vlade FBiH u Sarajevu.
Njih najviše boli što su dovedeni u situaciju da su sada stramota za BiH i što im je oduzeto ljudsko dostojanstvo.
“Dođe ti da se rasplaćeš kada vidiš ovaj vozni park naših funkcionera. Oni izlaze u svojim pasatima, a da nas i ne pogledaju. Kada bi premijer Nikšić samo jednom sa nama prenoćio odmah bi riješio naše probleme”, kazao je Vehid, koji je u ovoj firmi namjenske industrije iz Viteza radio 20 godina, a onda 1993. dobio otkaz bez ikakvog objašnjenja.
Vehid tvrdi da se osjeća kao u logoru. Kaže da je najgore poslije ponoći.
”Hladno, a zemlja mokra. Ne može se zaspati, odmah stane krv i onda preostaje samo da krugove praviš”, priča Vehid.
Zbog hladnoće četvorici njegovih kolega, hroničnim bolesnicima pogoršalo se stanje, te su na ljekarsku intervenciju napustili štrajk pokrenut s namjerom da im bude uvezan radni staž.
Od tridesetak radnika “Vitezita” koji štrajkuju pred zgradom Vlade u srijedu naveče, iako je bila skoro ponoć, samo je nekoliko njih spavalo. Postelja im je komad stiropora debljine dva centimetra, a krov plastični šator koji propuhuje sa svih strana. Većina spavača poredani su u vrećama za spavanje jedan pored drugog, da bi im bilo toplije. Većina štrajkača dan iskoristi za spavanje, dok noć prekraćuju tako što ogrnuti dekama pokušavaju da se zagriju i puše cigarete.
“Kako ćeš zaspati. Ja ne bih ovdje lego nema sile. Dremnemo po danu na suncu. Ne bi leg'o na beton, nema sile”, kaže Suad Sivro, jedan od radnika “Vitezita”.
Suad, kao i sve ostale njegove kolege, 20 godina nije primio platu. Sivro ima traktor u “Vitezu” i odraslu djecu te mu je lakše nego ostalim radnicima.
Većina radnika nakon otkaza u “Vitezitu”, koji je u stopostotnom vlasništvu FBiH, preživljavala je radeći najteže poslove za minimalnu dnevnicu.
“Ma mi smo bijeda živa. Ja idem u Hrvatsku da radim. Krčim šume ili kopam kanale. Kad dođem na granicu, drhtim k'o prut – da li će me carinik vratiti ili neće. Sad sam fizikaner, a prije rata sam bio proizvođač praškastog eksploziva”, objašnjava Senad Sarajlić.
Svi radnici vrlo rado govore o prijašnjem vremenu kada su radili u “Vitezitu” i bili ugledni članovi društva kojima su mnogi zavidjeli na odličnom i dobro plaćenom poslu.
“Ja sam se 1979. godine zaposlio kao mladić. Vjeruješ li da sam ja za jednu platu zaradio kao što moj otac zaradi za pola godine, a vidi me sad. Ovo nisam mogao ni u najluđem snu zamisliti”, dodaje Suad Sivro.
Vahid Hrustanović radio je na proizvodnji raketnog baruta. Prije rata tehnologija je bila toliko razvijena da su u “Vitezitu” radili punjenja za rakete duge čak 12 metara.
“Jaka je firma bila, a evo na šta smo spali. Uz moju platu je živjelo  koliko hoće naroda. Od nas je živjela Jugoslavija. Ceste su pravljene, zdravstvo, sve je od nas i nama sličnih. Bili smo ponos Jugoslavije, a sada smo sramota”, kaže  Hrustanović.
Radnici “Vitezita” koji štrajkuju pred zgradom Vlade FBiH nemaju svoju kantinu. Prehranjuju se tako što im građani Sarajeva donesu hrane.
“Svaka čast ljudima. Maloprije je momak stao sa golfom i iznio nam pice i ćevape. Ali zar sam ja na to spao da mi se udjeljuje. To me najgore izjeda”, priča Hrustanović.
Uprkos neljudskim uslovima, radnici tvrde da će ustrajati. Nisu ljuti na svoje kolege Hrvate koji nisu otpušteni iz “Vitezita”. Tvrde da su ljuti na državu i sistem koji je dozvolio da propadnu. Traže samo ono što pripada njima, da naplaćena sredstva iz iračkog duga budu iskorištena za uplaćivanje njihovih doprinosa. Vlada je na sve odgovorila da ne može pojedinačno rješavati zahtjeve ovih radnika nego na “sistemski način”.
Žene “povlaštene”
Među štrajkačima su i dvije žene. Mevla Malkoč je od 1969. godine u “Vitezitu”. Odavno bi bila u penziji da joj je staž uplaćivan. Dvije žene su povlaštene među štrajkačima. One spavaju pod krovom. Vlasnik obližnje kafane dao im je njegov ugostiteljski objekat da u njemu prespavaju kada se raziđu gosti.
“Super me kolege paze. Imam klupu u kafani i tu lijepo prespavam”, kazala je Mevla, istakavši da će istrajati do kraja zajedno sa svojim kolegama. Nezavisne novine