Srbija neće libijsko-srpsku banku

BEOGRAD, Na poslovima u inostranstvu srpska operativa godišnje ostvari skromnih 250 miliona dolara, za razliku od nekadašnje dvije milijarde. Međutim, ako se ovoj skromnoj brojci dodaju i poslovi koje realizuju građevinske firme koje su ljudi iz Srbije registrovali na Kipru, u Austriji i Engleskoj i danas rade velike poslove u inostranstvu, posebno u Rusiji i bivšim zemljama SSSR-a, te Njemačkoj i drugim zemljama, onda dolazimo do cifre iz zlatnih osamdesetih prošlog vijeka.
Sekretar Udruženja za građevinarstvo i industriju građevinskog materijala u Privrednoj komori Srbije Goran Rodić kaže za “Danas” da se, po procjenama, vrijednost tih radova kreće između milijardu i milijardu i po evra godišnje, od čega naša zemlja, nažalost, nema koristi. Iako se godinama govori da bi ove kompanije trebalo da se vrate u zemlju i preregistruju, sagovornik kaže da ovde ne mogu ostvariti ono za šta su se profilisale. To znači da rade velike kapitalne objekte i stiču velike reference, da mogu vući velike bankarske garancije, koje ovde nema ko da im da.
– Mi smo tražili da se osnuje banka koja bi pratila našu operativu na ino-poslovima, da država obezbjedi takozvani garantni fond, bilo je obećanja od Vlade da će se za početak dati 50 miliona evra, a kasnije do 250 miliona evra – kaže Rodić. – Međutim, sve je ostalo na priči, a poseban problem je u tome što domaće kompanije koje su još uvek prepoznatljive napolju i mogle bi raditi – nemaju referentne poslove u državi, a to je jedan od preduslova da uspiju na licitacijama.
Libijska džamahirija nam je nudila da napravimo zajedničku libijsko-srpsku banku koja bi naše firme pratila u Libiji na izgradnji velikih infrastrukturnih objekata, ali sve je ostalo na priči jer, naglašava Rodić, naša strana nije povukla nijedan potez da se to realizuje. O tome se razgovaralo u više navrata, ali rezultata još nema.
Naša operativa nekada je bila u svijetu prepoznatljiva po velikim kapitalnim objekatima – od infrastrukturnih do stambenih u Alžiru, Iraku, Iranu, po izgradnji velikih hidromeliracionih radova u Peruu, Južnoj Africi… Prednjačile su kompanije poput “Energoprojekta”, “Planuma”, “Mostogradnje”, “Ratka Mitrovića”…
U bivšoj Jugoslaviji neimari su nastupali kao konzorcijumi u koje su bile uključene i operative bivših jugoslovenskih republika, s tim što je srpska činila većinu. Postojali su veliki međudržavni ugovori za saradnju na velikim poslovima. Danas gotovo da su sve građevinske firme privatizovane ili su u fazi privatizacije, svjesne su da u zemlji ne mogu da zarade hljeb i spremaju se za radove napolju, a “Mostogradnja”, firma nekada svetskih razmjera koja je zapošljavala podizvođače na velikim projektima, danas je podizvođač u stranim kompanijama a u vlastitoj zemlji. Danas