BEOGRAD, Recept po kom Srbijagas kupuje firme više liči na politički marketing nego na realnu mogućnost da se preuzeta preduzeća oporave i skuplje prodaju.
Izjavu Mlađana Dinkića, ministra ekonomije, izrečnu više u šali nego u zbilji na Kopaonik biznis forumu – „Investirao bih u Srbijagas jer je to siguran način da budete vlasnik akcija svih preduzeća u Srbiji”, vlada i Dušan Bajatović, generalni direktor Srbijagasa, kao da su ozbiljno shvatili.
Ovo javno preduzeće postalo je vlasnik još jedne firme, ovog puta za proizvodnju i preradu pilećeg mesa Agroživ, čime se broj preduzeća kojima danas upravlja jedini snabdjevač gasom u Srbiji popeo na – šest.
Istovremeno je proširen i spektar djelatnosti Srbijagasa, tako da se pored proizvodnje staklene ambalaže preuzimanjem Staklare u Paraćinu, azotnog đubriva kupovinom Azotare u Pančevu, Informatike koja proizvodi računarsku opremu za koju je plaćeno 220 miliona dinara, Kosige u Republici Srpskoj, ćerke firme Dunav osiguranja, Metanolsko–sirćetnog kompleksa, sada se bavi i živinom.
I dok prvi čovjek Srbijagasa objašnjava da je razlog potpisivanja kupoprodajnog ugovora s Agroživom vrijednog 11,3 miliona evra to što je u ovoj firmi zaposleno oko 1.000 radnika, te da bi njenim propadanjem bez posla ostalo još oko 2.000 kooperanata i dobavljača repromaterijala i opreme, ekonomisti ne vjeruju da ruka spasa Srbijagasa zaista može da pomogne posrnulim firmama, pa i samoj privredi.
Više mi, kaže ekonomista Danilo Šuković, liči na politički marketing, jer zašto bi inače javno preduzeće koje i samo duguje za gas približno 500 miliona evra sebe dodatno opterećivalo preduzećima koja su nelikvidna.
Šuković pita, ko garantuje Srbijagasu da će preuzimanjem firmi uspjeti da naplati potraživanja za gas, budući da je riječ o velikim dužnicima, te da će „spasavanje” drugih platiti građani kroz povećanu cijenu gasa. Šta ako te firme ne bude imao ko da kupi, ako, možda, jednog dana stanu na zelenu granu, što se vjerovatno neće dogoditi, pita on.
Šuković ne zna da je i jedna od firmi koju je Srbijagas preuzeo zbog nenaplaćenih potraživanja za gas uspjela da vrati dio svojih dugova. Zašto bi onda to očekivali od Agroživa?
Ovo je samo jedan u nizu primjera da država, koja je prije deset godina narodu rekla da je neefikasan vlasnik i da zato započinje privatizaciju, nanovo počinje da se bavi upravo poslovima za koje je saopštila da joj nisu po volji.
Iako zbog, kako nam je rekao, brojnih obaveza nije mogao da govori za Politiku, Bajatović je nedavno rekao da ta preuzimanja opterećuju poslovanje Srbijagasa, ali da su ta preduzeća imala velike dugove prema ovom javnom preduzeću i on nije imao drugog izbora nego da ih uzme.
On je podsjetio da je Agroživ od 2008. u stečaju i da je, u drugom pokušaju da se za njega pronađe strateški partner, u skladu sa zaključkom vlade, Srbijagas bio jedini koji je konkurisao za kupovinu.
Upitan da li se podržavljenja dešavaju samo kada država procjeni da su preduzeća strateški važna i da se za ta preduzeća u nekom budućem periodu mogu pronaći kvalitetni strateški partneri, Aleksandar Stevanović, saradnik Centra za slobodno tržište, kaže da ovo više liči na spasavanje pojedinih menadžera ovih posrnulih firmi i pita zašto bi poreski obveznici plaćali loše rukovođenje firmom.
On tvrdi da bi situacija bila potpuno drugačija da se na čelo javnih preduzeća ne dovode ljudi po političkoj liniji koji sutra neće odgovarati za velike gubitke firmi koje su vodili.
Da je na čelu Srbijagasa direktor koji je vanpartijska ličnost i koji je zbog svoje menadžerske umješnosti postavljen da vodi firmu, teško da bi pristao da preuzima gubitaše. Pa zar nije indikativno da samo Srbijagas to radi.
Bajatović tvrdi da bi da se Srbijagas nije uključio na ovaj način u preuzimanje Agroživa socijalna situacija u Banatu bila jako loša, propala bi firma (značajan brend na srpskom tržištu, koja drži 30 odsto živinskog mesa) i praktično bi dvjema stranim kompanijama iz Hrvatske i Slovenije bio omogućen monopol na srpskom tržištu.
Srbijagas bi zbog velikih dugova, po istom receptu, mogao da preuzme čak 175 preduzeća kojima zbog velikih neizmirenih dugova prijeti stečaj, kako bi mogao da naplati svoja potraživanja. Da li je ovo početak „gutanja” i ostalih, ostaje da se vidi, ali postoji velika bojazan da preveliki broj „davljenika” ne potopi spasioca.
Radnici: Perutnina bi nas uništila
Sa druge strane, radnici Agroživa tvrde da im je pao kamen sa srca kada ih je prije nekoliko dana kupio Srbijagas, i poručuju da bi kombinat bio uništen da je otišao u ruke slovenačke Perutnine Ptuj, kako je pre toga bilo najavljivano. Sada njih 1.000 ipak očekuje bolju budućnost…
Agroživ, nekada ubjedljivo najveći kombinat za proizvodnju živinskog mesa u Srbiji, a sada je posljednje preostalo preduzeće u ovoj branši u srpskim rukama. Slovenci su kupili Topiko iz Bačke Topole, a hrvatska Vindija preuzela je Planimafarms u Plandištu.
Predsjednik i sekretar sindikata „Nezavisnost” kompanije Agroživ, Živa Stojin i Mišo Dangubić, kažu da su sigurni da bi Perutnina uništila njihovu proizvodnju u Žitištu i objašnjavaju da Slovence interesuju samo farme, ali ne i klanica u kojoj se održala proizvodnja uprkos stečaju u kojem je firma bila od 2008.
“Za nas je mnogo bolje da nam vlasnik bude naše javno preduzeće, koje će zaštititi radnike i održati, a zatim i podići proizvodnju. Perutnina ima klanicu u Topiku, pa je ova naša klanica ne interesuje. Njima je bilo interesantno samo da uzmu naše farme, jer oni nemaju uzgoj pilića. Kod njih bi prestao rad u klanici, a 1.000 ljudi bi završilo na ulici”, navodi Stojin.
Njegov kolega Dangubić kaže da bi se, da Srbijagas nije kupio Agroživ, agonija zaposlenih nastavila, a firma bi upala u još veće dugove i na kraju se raspala.
“Agroživ može da radi vrlo profitabilno. Piletina je na tržištu najtraženije meso. Firma ima tradiciju, ime i brend, HASAP standard. Što je najbitnije, ima radnike koji poznaju svoj posao”, kaže Dangubić.
Radnici Agroživa ne vjeruju da ih je Srbijagas kupio samo zato što im je ova živinarska industrija dužnik. “Istina je da dugujemo Srbijagasu za energente. Međutim, to preduzeće je prije svega prepoznalo da ovde može da se zaradi”, kaže Stojin.
Svi rade na određeno
“Po odlasku u stečaj svako jutro smo mozgali kako da preguramo dan koji je pred nama, kako da nabavimo hranu… Bili smo u situaciji da nam sadašnji vlasnik isključi gas zbog dugovanja. Ali, znali smo da moramo da nastavimo proizvodnju i u tome smo uspjeli. Vremenom, sa dolaskom stečajnog upravnika, obezbjeđen je čak i kontinuitet u isplatama zarada, koja sada kasne samo mjesec dana”, pričaju radnici.
Od 1.000 radnika u Agroživu nijedan nema stalan posao. Svi su pod ugovorom na određeno vrijeme, odnosno, kako piše, dok ima potrebe za njima. Živa Stojin ističe da je to jedan od najvećih problema.
Agroživ je maltene jedino preduzeće u Žitištu koje radi, a plate su male. “Od njih ne možemo da živimo, dok nam s druge strane naš status ne dozvoljava da u bankama uzmemo ček, dozvoljeni minus, o kreditima ne smijemo ni da razmišljamo. Mi smo svjesni da novi vlasnik ne može drastično da nam poveća plate, ali bismo bili zadovoljni da ljudi budu primljeni za stalno”, kaže Stojin.
Sa 2.800 na 1.000 radnika
Prije hapšenja bivšeg rukovodstva i odlaska firme u stečaj, u Agroživu je platu primalo 2.800 radnika. Danas ih u Žitištu ima 1.000, sa platama od 18.000 dinara, koliko ima radnik na liniji klanja, do 25.000 dinara. Ova kompanija imala je i 150 prodavnica širom Srbije, a sada ih je tek tri – jedna u Zrenjaninu i dvije u Žitištu. Naši sagovornici ističu da samo zahvaljujući radnicima koji su ostali u firmi proizvodnja nije ugašena. Press, Politika
