Dinar u devetom krugu pakla

BEOGRAD, Da bismo prešli na evro, treba nam 3,8 milijardi za penzijski sistem i bar još tri za zdravstvo, obrazovanje i državnu upravu. Ali to je jedina budućnost za nacionalnu monetu. Njeno ukidanje.
Strah da bi ostavka guvernera NBS Radovana Jelašića mogla da uzdrma domaću valutu ekonomisti smatraju neosnovanim, jer je dinar postojao i prije njega, iako neće postojati i dugo poslije njega.
To je scenario koji srpski ekonomisti navode za Press, očekujući da, ako bude sreće, dinar neće još dugo biti platno sredstvo u Srbiji. Kako kaže ekonomista Miroslav Zdravković, urednik sajta Ekonomija.org, kada bi Srbija ovog trenutka dinar zamjenila evrom, ukupan promet bi pao za 15 odsto, a odmah bi za toliki iznos bili manji poreski prihodi.
Začarani krug koji vodi dole
– Sa prelaskom na evro i manjim poreskim prihodima ne bi bilo novca za plate i penzije i automatski bi morao da se obara njihov iznos u evrima. Kada se to učini, odmah je niži nivo prometa i eto začaranog kruga koji vodi naniže. Nama je i ovako fond isplaćenih penzija smanjen za milijardu evra u odnosu na 2008. Da bismo prešli na evro, treba da nađemo nekoga iz privrede ko će da plati 3,8 milijardi evra poreza da bi namirio penzijski sistem. A ko će da plati još tri milijarde da namiri zdravstvo, obrazovanje i državnu upravu – pita Zdravković.
Ekonomista Goran Nikolić sa Instituta za evropske studije kaže da će budućnost srpske valute, po svemu sudeći, biti identična sudbini većine evropskih moneta, jer će dinar biti zamjenjen evrom vjerovatno početkom treće decenije 21. vijeka.
On napominje da svjetska iskustva pokazuju kako pad nacionalne valute može da ima i značajne političke implikacije, ali da domaća kursna politika nije specifična, jer se sa sličnim problemima suočavala većina zemalja istočne Evrope u proteklom periodu. Nikolić na interesantan način objašnjava vezu između slabljenja domaće valute i ostavke guvernera Jelašića:
– Prema istraživanju čuvenog američkog ekonomiste Frankela iz 2004, slabljenje vrednosti nacionalne monete od najmanje 25 odsto godišnje povećava verovatnoću pada vlade u narednih godinu dana za čak 45 odsto. Kada su u pitanju ministri finansija ili guverneri centralnih banaka, za njih je opadanje od 25 odsto kobnije. Naime, verovatnoća da će sačuvati svoj posao u godini posle najmanje tolikog slabljenja nacionalne monete je tek oko dve petine. Suharto, dobro poznati indonežanski lider, posle 32 godine velikih političkih izazova pao je posle valutne krize. Opadanje dinara od oktobra 2008. do kraja februara 2009. iznosilo je skoro petinu njegove vrednosti prema evru. Zaustavljeno je i do početka oktobra 2009. dinar se stabilizovao. Pad dinara nije izuzetak za većinu moneta starog kontinenta izvan evrozone – priča Nikolić.
Kod nas ekonomisti koji su kritičari kursne politike, kaže Nikolić, naglašavaju da je konstrukciona greška napravljena već poslije dvije-tri godine od početka tranzicije, kada je dozvoljeno da srpska moneta snažno realno ojača, što je oslabilo konkuretnost domaće privrede, povećalo uvoz, gušilo domaću proizvodnju i otežavalo izvoz.
Ograničene mogućnosti
– To što je od kraja 2000. do pred kraj 2009. realni kurs dinara prema evru ojačao za čak 75 odsto ne znači da je dinar za toliko precenjen, jer je 2000. njegova vrednost bila rapidno potcenjena. Devizni kurs je nakon demokratskih promena u oktobru 2000. imao ulogu nominalnog sidra. Rastao je sporije od inflacije i vodio realnoj apresijaciji koja je rezultovala postepenim obaranjem inflacije, što je dovelo do jednocifrene stope inflacije u 2003. godini. Kreatori ekonomske politike, zadovoljni ostvarenim rezultatima na planu obaranja inflacije, tada pokušavaju da daju kursu i ulogu uravnoteženja platnog bilansa. Međutim, poznato je da se sa jednim instrumentom ne mogu ostvariti dva cilja, osim ukoliko nisu u pitanju komplementarni ciljevi ekonomske politike – navodi Nikolić.
Ekonomista Miroslav Zdravković dodaje da je Crna Gora mogla da uvede evro jer kao turistička zemlja ima prihode iz te privredne grane, čime Srbija ne može da se pohvali.
– Javna potrošnja, njen nivo, meni je osnovni argument protiv uvođenja evra umesto dinara. Još kad dodamo prekogranične kredite, koji treba da se otplaćuju, ušli bismo u „evro-depresiju” ili zamku likvidnosti, sa konstantnim smanjivanjem vrednosti evra u opticaju, smanjivanjem broja zaposlenih, ali i raspoloživih poreskih prihoda za isplatu plata i penzija – ističe Zdravković.
Činjenica je da značajno slabljenje dinara od septembra 2008. do februara 2009. svakako nije bilo dobro za imidž Vlade koja, pored ostalog, naglašava Goran Nikolić, hoće da se pokaže i kao čuvar nacionalne monete.
– Pošteno je reći da kreatori domaće devizne i monetarne politike imaju vrlo ograničene manevarske mogućnosti. Čini se da će se držati politike stabilnog nominalnog kursa dinara prema evru, a aranžman sa MMF-om i reprogram dugova će im znatno olakšati poziciju – kaže Nikolić.
Mnogo se kralo još u srednjem vijeku
Beograd- Prvi pomen „srpskih dinara” nalazi se u arhivskim dokumentima krajem 1214. godine, u vrijeme Stefana Prvovenčanog. Kralj Radoslav (1227-1234) smatra se prvim srpskim vladarom koji je kovao sopstveni novac. Novac su sve do pada Despotovine 1459. nastavili da kuju gotovo svi srpski vladari, i to širom teritorije srpske srednjovekovne države.
Kovnice su bile u blizini brojnih rudnika. Taj novac zvao se dinar i predstavlja jedno od najbitnijih obilježja samostalnosti i državnosti srpske države u srednjem vijeku.
Važna uloga dukata
Kao nacionalna valuta dinar je uspostavljen 1873, za vrijeme vlade tadašnjeg naprednjaka Jovana Marinovića. Kako kaže Goran Nikolić, donesen je zakon kojim se novčani sistem Srbije uklopio u odredbe Latinske monetarne unije iz 1865, a dinar je prema monetama Francuske, Italije, Švajcarske i Belgije imao paritet „jedan prema jedan”. Bilo je i drugih prijedloga za ime monete, kao na primer srbljak ili perper. Međutim, ističe Nikolić, pobjedilo je sjećanje na novac kralja Milutina.
– Tu nije smetalo i to što je veliki srpski kralj, zbog potkradanja kod udela plemenitog metala pri kovanju imitacije venecijanskog srebrnog novca na Novom Brdu, ismejan čak i u Danteovoj „Božanstvenoj komediji”, a perper je kasnije preuzeo crnogorski kralj Nikola. Sve do 1880. Srbija je bila poprište svih mogućih stranih novčanica i kovanica, čak četrdesetak, a do danas su najpoznatiji ostali dukati. Na početku 19. veka glavnu ulogu igrali su turski groš, austrijski talir, gulden i zlatni dukat – kaže Nikolić.
Godine 1884. osnovana je NBS, koja je bila dosta restriktivna u emitovanju novca. Nikolić kaže da je zanimljivo što u toku Prvog svjetskog rata, sve do pred kraj 1918, dinar na legalnom tržištu nije drastično izgubio na vrijednosti.
– Od 1916. on je u izbeglištvu mogao da se menja za 0,88 franaka, što je bilo 12 odsto ispod njegovog predratnog kursa, kada je bio „al pari” sa francuskom valutom. Tokom iste godine on je na Krfu pao prvo na 76 odsto, pa zatim i na 67 odsto zakonskog pariteta, ali se kasnije oporavio. Oficijelna vrednost dinara održavala se tokom rata finansijskom podrškom Francuske i Engleske, koje su faktički garantovale kurs dinara. Međutim, u slobodnom ili privatnom prometu u savezničkim zemljama srpska valuta nije stajala tako dobro, krajem rata već se menjalo 25 švajcarskih franaka za sto dinara – priča Nikolić.
Četiri valute odjednom
Zajednička južnoslovenska država je na svojoj teritoriji u momentu stvaranja imala četiri vrste novca koji su paralelno funkcionisali. Kruna bivše monarhije i srpski dinar činili su najveći dio novčane mase, dok su crnogorski perper i bugarski lev bili znatno manje zastupljeni. Valutni haos u kome se našla tek stvorena zemlja povećavan je stalnim dotokom bezvrijednih austrougarskih kruna.
Od 1919. počinje veliko slabljenje srpske valute.
– Švajcarski holderi, koji su dinare kupili tokom rata, počeli su naglo da ih prodaju, te je već sredinom 1919. za francuski franak bilo potrebno 1,73 dinara, da bi već u septembru iste godine dinar pao na pola franka. Sa početkom 1923. počinje uspon dinara, što se može povezati sa dolaskom „finansijskog buldožera” Milana Stojadinovića na mesto ministra finansija – kaže Nikolić.
I poslije Drugog svjetskog rata slijedila je zamjena brojnih različitih moneta koje su bile u opticaju. Najpoznatiji su „Nedićevi dinari”, a dinar je već aprila 1945. bio opet potvrđen kao jugoslovenski novac. Prvi službeni poslijeratni odnos kursa dinara prema dolaru utvrđen je 1945, 50 dinara za dolar.
– Taj kurs je važio do početka 1952. i bio je značajno precenjen. Stabilnost ovoga kursa obezbeđivao je državni monopol spoljne trgovine i stroga devizna kontrola nad svim transakcijama sa inostranstvom. Novi odnos je uspostavljen 1952. i to na 300 dinara za dolar. Protokom vremena dinar je postajao sve više precenjen. Obračunski kurs od 632 dinara za dolar je 1961. povećan na 750 dinara za dolar. U tom periodu evidentan je potpuni politički uticaj partije na monetarnu i kursnu politiku. Jedan od retkih izuzetaka bio je akt guvernera NBJ Nikole Miljanića od 1962 do 1969. koji je, po pričama, rekao „ne” Titu povodom zahteva za pojačanu primarnu emisiju. Sa smrću Broza praktično koincidira početak dužničke krize. Nosioci političkih odluka odlučuju da više slušaju MMF – smatra Nikolić.  Press